Prustov efekat i mirisno pamćenje: zašto najstarija sećanja čuva nos

Neko otvori staru limenu kutiju od keksa, onu okruglu, plavu, u kojoj godinama nije bilo keksa nego dugmadi, konca i igala. Iz nje se podigne miris lima, pamuka i nečeg slatkastog što ne umete da imenujete. U sledećem trenutku imate šest godina i sedite na podu bakine sobe dok ona traži dugme koje odgovara vašem kaputu. Niste pokušavali da se setite. Sećanje je jednostavno stiglo, celo, sa svetlom iz prozora i hladnim podom pod kolenima. Tako radi mirisno pamćenje, a nauka već nekoliko decenija pokušava da objasni zašto je toliko snažno i zašto nas vraća baš u najranije godine.

Ko je bio Prust i šta se desilo sa magdalenom

Francuski pisac Marsel Prust objavio je 1913. godine prvi tom romana „U traganju za izgubljenim vremenom“. U jednoj od najpoznatijih scena svetske književnosti pripovedač umoči mali kolač, magdalenu, u čaj od lipe. U trenutku kada oseti taj ukus i miris, pred njim oživi ceo gradić njegovog detinjstva, sa tetkom koja mu je nedeljom ujutru davala isti takav kolač. Prust na tom mestu piše da miris i ukus stvari ostaju dugo posle svega drugog, krhki a postojani, i čekaju svoj trenutak.

Po toj sceni psiholozi su nazvali pojavu kada nas miris iznenada, bez našeg truda, vrati u neki davni trenutak. Zove se Prustov efekat ili Prustov fenomen. Dugo je bio samo lepa književna misao koju su svi prepoznavali, a niko nije merio. Onda su istraživači počeli da ga proveravaju.

Šta istraživanja kažu o mirisnom pamćenju

Švedski psiholozi Johan Willander i Maria Larsson sa Univerziteta u Stokholmu objavili su 2006. godine rad o autobiografskim sećanjima koja bude mirisi. Starijim ispitanicima su davali tri vrste podsticaja: reči, slike i mirise. Za svaki su ljudi opisivali sećanje koje im je palo na pamet i procenjivali koliko su tada imali godina.

Rezultat je bio upečatljiv. Sećanja koja su izazvale reči i slike najčešće su dolazila iz perioda između desete i tridesete godine, iz mladosti koju psiholozi smatraju „najbogatijom“ za pamćenje. Sećanja koja su probudili mirisi bila su starija: najviše ih je poticalo iz prve decenije života, dakle iz vremena pre desete godine. Ljudi su uz ta sećanja češće navodili i jak osećaj da su se „vratili“ u taj trenutak, kao i da o njima dugo nisu razmišljali.

Slično pokazuju i radovi američke psihološkinje Rachel Herz sa Univerziteta Braun. U njenim istraživanjima sećanja izazvana mirisom nisu bila nužno tačnija od onih izazvanih slikom ili zvukom, ali su bila emotivnija. Drugim rečima, miris ne vraća uvek više detalja, ali vraća osećaj. Tu smo temu šire otvorili u tekstu Kako miriše detinjstvo, ljubav, tuga i sve između.

Zašto miris putuje pravo do emocija

Odgovor je delom u građi mozga. Kada udahnemo, mirisne molekule stižu do receptora visoko u nosu, a signal odatle ide u mirisni bulbus, malu strukturu na samom dnu prednjeg dela mozga. Iz mirisnog bulbusa putevi vode vrlo kratko i vrlo direktno do amigdale, koja učestvuje u emocijama, i preko susedne kore do hipokampusa, koji je ključan za stvaranje novih sećanja.

Vid, sluh i dodir rade drugačije. Njihovi signali prvo prolaze kroz talamus, neku vrstu razvodne stanice, pa tek onda stižu do delova mozga koji ih obrađuju. Miris taj korak zaobilazi. Zato se kaže da miris „ne kuca na vrata“, nego ulazi pravo u kuhinju.

Zašto baš detinjstvo?

Na ovo pitanje nauka još nema konačan odgovor, ali postoji nekoliko razumnih objašnjenja. Prvo, u ranom detinjstvu gotovo svaki miris srećemo prvi put. Mozak prvi susret sa nečim pamti drugačije od stotog, pa se prvi mirisi vežu za mesto, lice i osećaj snažnije od onih koji dođu kasnije.

Drugo, mirise retko imenujemo i još ređe o njima pričamo. Priče o letovanju ili prvom danu škole prepričavamo godinama, pa se svaki put malo promene. Miris bakine sobe niko ne prepričava. Neki istraživači pretpostavljaju da upravo zato ta sećanja ostaju netaknuta, kao tegla zatvorena u špajzu koju niko nije otvarao.

Treće, svi znamo onaj osećaj kada nam je miris poznat, a ne možemo da se setimo odakle. Psiholozi to nazivaju fenomenom „na vrh nosa“, po uzoru na reč koja nam je na vrh jezika. Miris i jezik u mozgu nisu blisko povezani, pa miris lakše prizove sliku i emociju nego reč. Zbog toga sećanje dolazi samo, a ne kada ga pozovemo.

Zašto naše sveće nose imena sećanja

Kada smo birali imena za sveće, nismo tražili lepe reči. Tražili smo mirise koje neko od nas, naših kumova, prijatelja i porodice, prepozna u trenutku i odmah kaže gde je bio. Za Bakinu česnicu svi su rekli isto: kuhinja, praznično jutro, testo koje odmara ispod krpe, mleveni orah, med, topao maslac. Nijedna baka nije pravila istu česnicu, ali svaka kuhinja je tog jutra mirisala toplo i slatko.

Sa Krempitom je bilo još jednostavnije. Mekan vanil krem, hrskava kora i šećer u prahu koji završi svuda po stolnjaku. Kod mnogih od nas to je bio kolač posle nedeljnog ručka, kada su odrasli pili kafu, a deca čekala da se iseče prvo parče. Kada takvu sveću upalite, ne dobijate samo prijatan miris u sobi. Dobijate priliku da se nešto vrati, nenajavljeno, kao Prustu uz čaj.

Isto važi i za kolekciju Domaće Priče, gde su imena uzeta iz svakodnevnog govora: kafa kod komšinice, veš koji se suši na štriku, san posle dugog dana. Ne pravimo mirise da bi neko zaboravio gde je. Pravimo ih da bi se setio.

Kako da sačuvate mirise svog detinjstva

Ako vam je stalo do nekog mirisa, vredi ga zapisati dok ga još pamtite. Pitajte roditelje čime je mirisala kuća u kojoj su odrasli, šta se kuvalo nedeljom, koji sapun je stajao u kupatilu. Zapišite imena kolača, cveća u dvorištu i začina. To su podaci koje nijedna fotografija ne čuva, a posle jedne generacije lako nestanu.

Kada sledeći put osetite nešto što vas iznenada vrati u prošlost, zastanite na trenutak. To nije slučajnost i nije samo nostalgija. To je vaš mozak koji otvara tegle koje ste davno zatvorili.

Čitajte dalje

Ako želite da saznate kako od sećanja nastaje miris u tegli, pročitajte kako nastaju naši mirisi. Za jesenja sećanja, od pečenih paprika do dunje na ormanu, tu je tekst Miris jeseni na Balkanu.