Radost u malim stvarima: kafa, stari sto i staza kojom je hodao deda
Od kapije do klupe ispod oraha vodila je uska staza, utabana u travi. Niko je nije pravio namerno. Deda je tuda išao svako jutro sa šoljom kafe u ruci, četrdeset godina, i trava je jednostavno odustala. Kada ga više nije bilo, staza je još jednu jesen ostala vidljiva, pa je polako zarasla. Svi u porodici i danas znaju gde je bila. Kada razmišljamo o tome koje su male stvari koje nas čine srećnim, retko se setimo velikih događaja. Setimo se staze, klupe i šolje.
Na našem Instagramu jednom smo napisali da smo možda zaboravili koliko malo je potrebno za radost: miris kafe, stari sto, poznati glasovi, staza kojom je nekada hodao naš deda. Ta objava je do danas naša najvoljenija, i čini se da je svako u njoj prepoznao neki svoj sto i neku svoju stazu. Zato smo odlučili da o tome napišemo nešto duže.
Zašto male stvari lako izmaknu
Psiholozi imaju naziv za jednu našu osobinu koja je istovremeno i korisna i pomalo tužna: hedonska adaptacija. Na sve što je stalno i predvidivo brzo se naviknemo, i dobro i loše. Nova kuća nas raduje nekoliko meseci, a onda postane samo kuća. Jutarnja kafa na terasi, koja bi nekome bila san, nama posle nekog vremena postane stavka na listi.
Ta osobina nam je pomogla da preživimo teška vremena, jer se ljudi naviknu i na nemaštinu i na nesigurnost. Ali ona nam uzima i radost iz stvari koje već imamo. Dobra vest je da se protiv nje može raditi, i to ne kupovinom novih stvari, nego drugačijim odnosom prema starim.
Šta psihologija kaže o uživanju u trenutku
Američki psiholozi Fred Bryant i Joseph Veroff su 2007. godine objavili knjigu o pojmu koji na engleskom zovu savoring. Mi bismo rekli: guštanje. Njihova ideja je jednostavna. Pored toga što nam se dešavaju dobre stvari, važno je i da ih primetimo, zadržimo pažnju na njima i produžimo osećaj koji donose. Istraživanja koja su usledila ukazuju na to da ljudi koji češće „guštaju“ u sitnicama u proseku prijavljuju više zadovoljstva životom.
Neki od načina koje su istraživači opisali zvuče kao da su prepisani od naših baka. Usporiti dok jedete. Podeliti dobar trenutak sa nekim i pričati o njemu. Zastati i svesno reći sebi: ovo je lepo. Primetiti miris, zvuk i svetlo, a ne samo događaj. Setiti se lepog trenutka kasnije, u tišini, i vratiti mu se.
Mali rituali i zašto im verujemo
Postoji i zanimljivo istraživanje o ritualima. Kathleen Vohs i saradnici su 2013. godine u časopisu Psychological Science opisali eksperimente u kojima su ljudi pre jela izvodili mali ritual, na primer određenim redom lomili i otvarali čokoladu. Oni koji su prošli kroz ritual ocenili su hranu kao ukusniju i uživali su u njoj više od onih koji su je samo pojeli. Autori pretpostavljaju da ritual pojačava uključenost, pa pažnja ostane na onome što radimo.
Kod nas rituali nikada nisu nestali. Kafa se ne pije, kafa se „pije sa nekim“. Džezva se stavi na ringlu, sačeka se da se digne pena, fildžani se poređaju na poslužavnik, i tek onda se sedne. Niko to ne zove psihologijom, ali to je upravo ono o čemu pišu istraživači: nekoliko pokreta koji nas pripreme da budemo prisutni.
Stari sto i poznati glasovi
Skoro svaka porodica ima jedan sto koji je video sve. Za njim su se pisali domaći zadaci, sekla torta za rođendane, brojale pare za zimnicu i čekale vesti iz bolnice. Na njemu ima ogrebotina čije poreklo svi znaju. Novi sto bi bio lepši, ali ne bi imao šta da ispriča.
Isto je i sa glasovima. Zvuk mame koja priča telefonom u drugoj sobi, smeh strica iz dvorišta, radio koji je uvek bio na istoj stanici. To su pozadinski zvuci jednog života koje ne primećujemo dok su tu. Kada ih primetimo, to je već savoring, bez ijedne knjige o tome.
Kako da primetite više malih radosti
Nije potreban nikakav program. Možete početi od jedne navike i posmatrati šta se dešava. Prvu kafu popijte sedeći, bez telefona, makar pet minuta. Jednom nedeljno pozovite nekoga samo da pitate kako je, bez razloga. Uveče se setite jedne stvari iz dana koja je bila lepa, ma koliko bila sitna. Kada nešto miriše dobro, zastanite i udahnite još jednom.
Mi smo to pokušali da pretočimo i u miris. Odo' na kafu nosi sveže mlevenu kafu, malo mleka i kakaa i slatku karamelastu notu. Ne pravi kafu umesto vas, ali podseti da je vreme za nju. A za trenutke kada vam je stalo do nekoga, tu je Ljubav, sa gardenijom, magnolijom i toplom sandalovinom.
Život ne mora da bude veliki
Naši ljudi su oduvek znali da žive i kada se ima i kada se nema. Znali su da podele poslednje parče hleba i poslednju šolju kafe, i da se od toga ne postaje siromašniji. Možda je to najvredniji deo nasleđa koje nosimo: sposobnost da budemo srećni sa malo, za istim stolom, sa istim ljudima.
Kada sledeći put prođete pored nečeg sitnog i lepog, pored mirisa iz pekare, komšije koja zaliva cveće ili svetla u prozoru, pokušajte da ne prođete. Stanite na trenutak. Tako se prave staze koje ostanu i kada nas više nema.
Čitajte dalje
O tome zašto nas mirisi vraćaju u davne dane pisali smo u tekstu Prustov efekat i mirisno pamćenje. Za priču o tome šta za nas znači Balkan, pročitajte Miris doma, zvuk tamburice, svetlo duše.
